medico

      Pisac ovih redova imao je sumnjivu sreću da „iznutra“ isproba veliki broj (čak devet) klinika u jednoj velikoj zdravstvenoj ustanovi. Od toga su tri bile hirurške, a ostale internističke, različitog stepena „urgentnosti“. Pored ovoga rađeni su mu i vrlo invazivni i agresivni dijagnostički postupci i na radiologiji i gastroenterologiji, a o ambulantnim pregledima u ograncima drugih klinika da i ne govorimo. To mu, mislim, daje za pravo da, budući da je lekar po obrazovanju, daje i ocene i procene o kvalitetu rada pojedinih organizacijskih jedinica.

Međutim, to, naravno, neću uraditi. To nije svrha ovog teksta. Prethodni pasus bio je samo neka vrsta sertifikata da je autor kompetentan da na tu temu govori.

Tema je ideja koju sam dobio 1997. godine prilikom boravka na više klinika i posle krupne kardiološke operacije. Uverio sam se tada da, mada sam bio „privilegovan“, ipak je biti bolesnik neprijatno i ponekad i ponižavajuće iskustvo. Znam pouzdano mnogi od naših viđenih hirurga smatraju da svaki hirurg treba da bude bar jednom operisan, da bi bio bolji hirurg. To, naravno, nije moguće, ali ima stvari koje jesu i moguće i ostvarljive. Ideja koju sam 1997. godine dobio mirovala je pre nekoliko godina, a onda je ponovo oživeo jedan film na TV koji govori o tome kako se oseća čuveni neurohirug kad sam postane bolesnik u sopstvenoj struci. Posle uspešnog oporavka dobija istu ideju kao i ja i odmah je realizuje: krenuo je sa praktičnom obukom svojih specijalizanata u tome kako je to biti bolesnik.

Smatram da je ideja sjajna i da bi efekti koje bi njeno realizovanje dalo bili dalekosežni. Mislim, takođe, da realizacija ne bi bila suviše skupa u odnosu na potencijalnu korist.

Gotovo je neverovatno kako kolege, pa čak i prijatelji promene svoje držanje prema vama onog trenutka kad iz „belog“ pređete u bolesničku pidžamu. Ima tu, naravno, i izuzetaka, ali najčešće je promena drastična i vrlo vidljiva.

Pre svega, počnu sa vama da postupaju kao da ste maloletni ili maloumni. Postupak je očigledno nesvestan, ali je vidan. Tome veoma doprinosi i drugi personal, što sve zajedno čini „bolesništvo“ neugodnijim nego što mora biti.

Prvo što svi urade je da počnu da vam se obraćaju ličnim imenom. Oni koji su vas sa stvarnim (ili lažnim) poštovanjem oslovljavali sa „profesore“ ili bar „doktore“, odjednom bi da vas zovu po imenu i govore vam „ti“. Naravno, nekim starijim doktorima se to može tolerisati, ali ako to radi nedopečeni specijalizant – to već može da smeta. O sestrama i da ne govorimo. Naravno da među njima ima pravih majstora, a i pristojnih osoba, koje tačno znaju kada i kako treba da vam se obraćaju, ali masa nije takva. Obično je ponašanje u obrnutoj proporciji sa znanjem. Mislim da je to problem koje se može lako prevazići odgovarajućim instrukcijama srednjem i nižem personalu. I ne radi se, naravno, samo o doktorima u ulozi bolesnika, već i o svim bolesnicima. Možda će nekome i odgovarati da ga oslovljavaju sa „Simo“ ili „čika-Simo“, ali ga ipak treba oslovljavati sa „gospodine Petroviću“, ukoliko sam ne zatraži drugačije. Znam da će to mnogima padati teško – očigledan primer je to što smo umesto „drugova“ sada svi postali „komšije“. Teško je kasirkama da prevale preko jezika „gospodine“, a ni samoupravljanje se lako ne zaboravlja.

Živimo, međutim, u vremenu kada se odnosi menjaju. Naravno da je smešno nekoga zvati „gospodinom Čumetom“, ali mora da se nauči da se svi bolesnici (pogotovu stariji) u načelu oslovljavaju sa „gospođo“ ili „gospodine“, ako sami ne zatraže drugačije.

Doktori bi trebalo da oprobaju ulogu bolesnika na izvesno kratko vreme. Moja ideja je da se pred kraj specijalizacije lekar uputi na pet dana na „ispitivanje“ na neku od klinika koja je iz oblasti potpuno suprotne od njegove specijalizacije, da bi se umanjila mogućnost da ga neko od osoblja prepozna. Sve bi moralo da bude strogo anonimno. Identitet „bolesnika“ smeli bi da znaju samo upravnik klinike i glavna sestra i to u najstrožoj diskreciji, sa obavezom da ne smeju nikome da odaju, a da bi mogli da nadziru kako se ceo postupak odvija. „Bolesnik“ isto tako ne bi smeo da oda svoj identitet, pod pretnjom oštrih sankcija (prekidanje specijalizacije). Prilikom „ispitivanja“ uradili bi se, recimo, standardni laboratorijski pregledi krvi, urina i stolice i po jedna ultrasonografija ili nešto slično i obavezno po jedan neprijatan pregled (recimo kod urologa, odnosno ginekologa). Svakako bi trebalo da bude bar po jedna procedura koja podrazumeva oblačenje onog smešnog haljetka koji se, tobože, vezuje pozadi (uvek su pantljike pokidane, ili je haljetak prekratak). Svako treba da pokuša da u tome ostane „pokriven“. Nakon završenog bolesničkog staža „bolesnik“ bi dobijao ocenu od upravnika klinike i glavne sestre, a sam bi bio u obavezi da napiše kratak izveštaj o svom doživljaju i zapažanja o kratkotrajnom „bolesništvu“. Mogao bi na kraju školske godine da se održi i nekakav mali skup na kome bi se raspravljalo o iskustvima i eventualnim izmenama i poboljšanjima u postupcima. Verujem da bi takvo iskustvo bitno pomoglo da dobijemo bolje, svesnije i savesnije lekare, koji će imati više razumevanja i osetljivosti za bolesničku patnju i poniženje i koji će nivo odnosa u bolnici podići na znatno veću visinu.

Mislim da je ideja ostvarljiva i da bi doprinela poboljšanju ukupnog nivoa zdravstvene zaštite na način koji ne bi suviše koštao.

Ovo, naravno, nisu prilozi već podsećanja.

1. Posle propasti Prvog ustanka Miloš uspešno podiže Drugi, a potom vešto održava ono što je na sablju dobio.

2. Na Miloševom temelju Mihailo kreće da zida srpsku kuću i maksimalno se sprijatelji sa komšijom Bugarinom, dogovaraju se da kuće spoje, radi lakšeg održavanja, da se svake godine njihovi i naši popovi smenjuju u svećenju vodice za istu.

3. Braća pra-Legije ubijaju Mihaila. Od kuće (i daljih razumnih proširenja imanja) – nema ništa.

4. Komšija Bugarin spoji svoje dve kuće u jednu. Milan kaže: E, ne može to tako, a šta ja dobijam? I napadne komšiju motkom. Dobije tom istom motkom, sad još i us....m. Od zajedničke kuće -zauvek ništa.

5. Aleksandar se ženi svojom seksualnom terapeutkinjom i time navlači na sebe gnev mnogih, al' što je najgluplje i čizmaša, koji se nisu zvali "Crna noga", ali nekako slično. Te ga isti bace u šajku zajedno sa terapeutkinjom, šutnu ga u pozamašnu pozadinu i kažu: "Ne vraćaj se"?

6. Neeeee! Iseckaju ih herojski oboje sabljama i bace s balkona. Tu Srbija popije prve sankcije - od Engleske.

7. Dođe dobri čika-Pera, već dobrano ostareo, za glavu kuće i kuća procveta.

8. Lepo se dogovorimo s komšijama, raspalimo zajednički uljeze po leđima i najurimo ih. Tu mi uzmemo malo veću parcelu nego što je dogovoreno jer smo najbolje lemali uljeze. Komšije se naljute. Sledeće godine napadnu oni nas i prođu k'o mi sa Milanom.

9. U novoosvojene krajeve se šalju učitelji da obrazuju i pomalo posrbljuju, ali i radikalske činovničke jajare koje otimaju i kradu gde stignu. Komšije to koriste i rovare. Narod, u početku oduševljen, pomalo se odbija od nas.

10. Onaj isti sifilistični čizmaš što je klao i bacao Kralja i Kraljicu sa balkona, sad nahuška sirotu bosansku dečurliju da ubiju skota Ferdinanda koji se po Bosni šepurio i provocirao. To nas pre vremena gurne u najveću pogibiju u istoriji. Izađemo kao "pobednici" ali kratki za četvrtinu stanovništva i veći deo intelektualnog podmlatka (1300 kaplara). Al' dobijemo silne teritorije! Oslobodimo one koji to nisu želeli i nikad nam nisu oprostili i ujedinimo se, a zaboravimo da se u okupiranom Beogradu u školama učio hrvatski jezik i da nam je vera tada postala "grko-istočna".

11. Oni nama ubiju Kralja, a mi njima par političara. Kad mudri Knez Pavle uspe da odloži rat bar do 1943, skoče opet čizmaši (i to vazduhoplovni koji treba da su pametniji od proseka), ispujdaju Pavla, postave na presto ne baš premudrog klinca, a za Načelnika GŠ - dedu. Uštva od Čerčila kaže: "Jugoslavija je našla svoje lice". I pusti nas uz vodu, bez vesla.

12. Brzometno dobijemo nepojamne batine, a potom krene klanica, međusobna i svako svakoga. I tu, po svemu, izvučemo kraći kraj i skupo platimo dolazeću krvožednu slobodu.

13. Dobijemo opet (ali sad tuđeg) Kralja, koji prima lovu od Zapada i živi raskošnije od svih ostalih zajedno (od Stefana Dušana do Miška). Mediokritetni slovenački učitelj uvodi sistem samoupravljanja od koga još uvek boluju svi aspekti države, čak i Vojska. Umre i poslednji Vladar. Godinu dana kasnije Šiptari dignu demonstracije koje s prekidima traju još od 1912.

14. Deset godina od Njegove smrti država puca po svim šavovima. Kreće opet klanica. U početku pobeđujemo i nude nam se fenomenalna rešenja za prekodrinske Srbe. Sva ih poodbijamo, malo nam. Hoćemo do Gibraltara, a može i do Paname, što da ne. Naljute se i Veliki i opet dobijemo po ...... Prvo prekodrinski, pa onda i ostali Srbi. Srbija se vraća u granice iz 1912. (bezmalo, ipak smo ćapili Vojvodinu).

15. Na veliku muku se rešimo Gede i Cvetanke. Stvari kreću nabolje, mada Mačor na svim usponima vuče ručnu s obe prednje šape. Taman se zalaufamo - Legije ubiju Zorana. Sve splasne.

16. Nudi nam se da, takvi kakvi smo, ipak uđemo u Veliku kuću, pa makar i bez jedne cipele (koja iznosi ne lažljivih 15%, već 12,35% - ko ne veruje nek izračuna). Mačor kaže: a, ne, prvo da nazujemo cipelu. Jes' da u njoj sada ima oko 2 000 000 zvečarki, mambi, koralnih i ostalih zmija, ali ne možemo nikako s jednom cipelom, čast nam ne dopušta.

16. Je l' neko nešto iz ovoga naučio? Ne? Evo kviza za uvežbavanje:

Kviz:


1. Pitanje: Koja država je izgubila II svetski rat.

Odgovor: Nemačka.

2. P: Ko je izgubio oko petinu teritorije, proterano mu 8 000 000 stanovnika i pocepan u dve države?

O: Nemačka

3. P: Ko je najveća sila u EU:

O: Nemačka.


Je l' sad malo jasnije?


Pitanje: Šta znači teritorija ako na njoj ni pomoću magije ne možemo da živimo.

O: Kako, bre, šta? Pa kolevka, spomenici, zadužbine, R. 1244, a ponos, a budućnost mačjeg roda...


I tako dalje ad nauseam (dok se ne smuči).


Neki kontra-argument na ovo amatersko nabrajanje fakata?


Salud y Republica!

No pasaran!